Branislava Mićić, glavni urednik Ona Magazina: Život je lek

Branislava Mićić, glavni urednik Ona Magazina

Naslov i vreme prvog hita Arsena Dedića, „Kuća pored mora“, podudaraju se sa prvom slikom iz mog detinjstva. Rodila sam se na ostrvu Visu, gde je moj tata, oficir inženjerije, gradio bolje sutra. U Dedićevim stihovima o toplim ruševinama ljeta i kišama što liju u cvetove agava, vidim svoje roditelje na pragu prve jeseni na ostrvu, mlade, zagrljene i katkad zagledane u pučinu. Nije lako biti sam na kraju sveta, sa malom bebom. Oni nisu dobili jednu bebu, oni su dobili nas.
Da pojasnim: kada je mama otišla u Split, u porodilište, nekoliko dana pre termina zbog voznog reda trajekta Vis-Split, jedan mladi stažista pažljivo je poslušao bebu u njenom stomaku i svom mentoru, koji pre toga ništa nije posumnjao, objavio u velikom stilu: Ova žena nosi dvojke.
Mamu su preplavili radost i strah u isto vreme, dva navodno oprečna osećanja, čije će konstantno preplitanje obeležiti i moj život. U kasno popodne, sunčanog 21. septembra, došli smo na svet, kao dvočlana delegacija, moj brat blizanac i ja. Podelili smo odmah sve, čak i ime, s tim što sam ja dobila jedno slovo „a“ više. Zauzvrat, stekli smo slavu i stalnu pažnju. Bili smo lokalna atrakcija – jedine dvojke na otoku.

Dugo, toplo leto na Visu šezdeset i neke / Branislava Mićić kao dete, sa roditeljima i bratom

Uzburkano more

Bilo bi sve tačno, od reči do reči, i kad bih vam priču ispričala ovako. Rodila sam se na pragu jedne zlokobne jeseni, uzburkane kao more u Viškom kanalu, u kojoj će Kenedi biti ubijen u otvorenom automobilu, tokom zvanične posete Dalasu. To je bio „definišući momenat“ američke istorije, koji je stavio tačku na mit o demokratiji i svetskom miru.
Očajnički skok Žakline Kenedi koja je sedela pored upucanog muža i njeno grebanje po zadnjem trapu službenog automobila, uvek me podsete na bespomoćnost pojedinca pred stihijom svake vrste. Bespomoćna je i žena koja je do pre par sekundi bila prva dama najmoćnije države na svetu i simbol novog, hrabrog duha. To je tema o kojoj sam imala priliku da razmišljam, teoretski i praktično, čitav život.

Džon i Žaklina Kenedi

Lenji sati

Moje detinjstvo prolazilo je sporo, puštajući me da upijem sve zrake sunca, sve boje i mirise mora, i steknem zdravlje Amazonke koje će biti moj oslonac u životu. U doba o kome pričam, deca su bila ceo dan napolju, u bezazlenoj igri, pa se vreme od doručka do užine i od ručka do večere nekada činilo kao brdo minuta koji nikada neće proći. Tada sam mislila da ništa na svetu nema svoj kraj i da je bolest u stvari privilegija, jer mališani mogu da ostanu ceo dan u krevetu i izvoljevaju.
O bakama i dekama, kojih nije bilo u priči ili su vodili svoj tihi, patrijarhalni život preko sedam gora i sedam mora, često sam maštala u mraku dečje sobe, osećajući da mi nedostaje nešto veliko i iskreno. Ti časni čuvari tradicije, ponosni na svoje godine i svoje bore, koji bi se smejali grohotom kompleksima današnje „stareži“, bili su puni životnih sokova i oslobođeni straha od smrti, tako da je delovalo da i kod njih ljudski vek traje večno.

Vis

Knjige i umetnost

Tokom naših retkih poseta rodbini, neko me je naučio krišom da se krstim s desna na levo, objasnio mi da sam rođena na Malu Gospojinu i odveo me da mi pokaže kako izgleda čovek koji je priveo život svom kraju. U međuvremenu sam otkrila da u svetu odraslih ništa nije onako kako izgleda na prvi pogled.
Zbog toga sam odlučila da budem kao Oskar Macerat iz „Limenog doboša“. Ako već ne mogu da sprečim moje grudi da rastu, mogu da sprečim da mi detinjstvo istekne poput peska između prstiju obe šake. Knjige su postale moj štit od mračne strane odrastanja, moj šator ispod zvezdanog neba i moja kapija u nove svetove.
Kad danas razmišljam o tome, vidim podudarnost između duhovne i fizičke hrane. Toliko toga se proguta za stolom i isto toliko uz knjigu, ali se u sećanjima sačuva samo izvrsnost, unikalnost, umetnost… Od svih pročitanih stranica živo pamtim samo par slika koje su mi dočarali veliki umetnici pisane reči, poput Hemingveja, Markesa i Pavića, te atmosferu iz Kafkinih, Servantesovih i knjiga Dostojevskog. „Život je koračanje ka umetnosti, a umetnost je – nezaborav“, zaključila bih sada, da nisam čula nešto mnogo bolje: „Život je lek“.

Vera u dobro

Tačno, mi dolazimo na Zemlju da izlečimo svoju dušu od ljudskih mana koje se lepe na nju kao čičak i da shvatimo da smo, pre svega, Božija bića. Sa čvrstom verom u dobro, koje stanuje u nama i svima oko nas, sa svim sudaranjima sa zlom i padanjima na prepreke i iskušenja, verujem da ću se časno lečiti životom do poslednjeg daha.
Noćas sam sanjala kako se ljuljam niz dugi, bolnički hodnik ispranih zidova i padam, biće zauvek, sa jedva čujnom, poslednjom rečju na usnama: „Ljudi!“. Probudila me je ta reč, kao da nije bila šapat već krik. Osetila sam ogromnu radost što sam još na terapiji životom, što još imam šansu da budem lek svojoj verziji od juče.
U novom Ona Magazinu, koji je bolji od svih prethodnih (skromnost je izašla iz mode), čeka vas pregršt priča o ljudima koji se na razne načine leče životom, kroz: rad, stvaralaštvo, partnerstvo, putovanje, pisanje, razmišljanje… Sigurna sam da će se njihove reči upisati u vašu dušu, tačno na onom mestu gde je sada mala, bolna praznina. Uostalom, zbog toga ste uzeli Ona Magazin broj 92 u svoje ruke i sad ga držite čvrsto, sa osećajem da ste u pravom društvu, u pravo vreme i na pravom mestu.

Vaša Branislava Mićić

Branislava Mićić
Branislava Mićić

Branislava Mićić je više od četvrt veka glavni urednik ilustrovanih izdanja posvećenih „malim stvarima koje život znače“. Zanat je pekla u „Turističkoj štampi“, da bi se 2002. potpisala iza prvog srpskog licencnog nedeljnika za žene „Lisa“. Prelaskom u novinsku kuću „Color Press“ pokreće izdanje „Tina“. Godine 2009. osniva „Ona Magazin“, koji izlazi bez prekida do danas.

Trenutno nema komentara

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena