Branislav Matić, pesnik: „Sudbina je samo jedno od imena koje dajemo Bogu“

Kad vidim znalačka tumačenja „Ostrva“, začudim se šta sve dobri čitaoci tu nađu. Što reče počivši Momir Vojvodić za jednu svoju zbirku, posle pohvala i aplauza koje je dobio: „Auh, bogte, izgleda da je ovo stvarno dobra knjiga. Moraću da je pročitam.“

Piše: Mila Milosavljević

Branislav Matić: „Moj Bog tajanstvenom ljubavlju drži svet, čini ga mogućim“

„Ne ploviš ti ka ostrvima nego postaješ ostrvo.“ Tako veli celomudreni lirski glas u knjizi „Ostrvo“ pesnika Branislava Matića, nedavno objavljenoj u biblioteci „Atlas“ Srpske književne zadruge. Naslanjajući se i nadovezujući na zagonetni „Hiperborejski letopis“ (2015), ova vredna knjiga brzo je privukla pažnju književnih znalaca i publike.

Ona magazin: Vaša knjiga „Ostrvo“, sudeći po reakcijama čitalaca i po broju kritičarskih tumačenja (Dragan Jovanović Danilov, Mileta Aćimović Ivkov, Vesna Kapor, Andrea Beata Bicok, Milica Kralj…), privukla je pažnju…

Branislav Matić: Kad vidim znalačka tumačenja „Ostrva“, začudim se šta sve dobri čitaoci tu nađu. Što reče počivši Momir Vojvodić za jednu svoju zbirku, posle pohvala i aplauza koje je dobio: „Auh, bogte, izgleda da je ovo stvarno dobra knjiga. Moraću da je pročitam.“

Ostrvo Sveti Đorđe u Boki Kotorskoj

Ima u Boki jedno ostrvo, na mestu gde se na hridi ukazala Bogorodica“

Ona magazin: Šalu na stranu, kako se zaista stiže na Ostrvo?

Branislav Matić: Smirenjem i budnošću. Razumevanjem one stalne kapi koja dubi kamen. Sećanjem. Ima u Boki jedno ostrvo koje su u 15. veku načinili dovozeći čamcem kamen po kamen, na mestu gde se na hridi ukazala Bogorodica. Na tom ostrvcu podigli su mali pravoslavni hram, u hramu je bila cela vaseljena. Sva drama Boga, čoveka i sveta. To je ideogram kroz koji se može stići gde god treba. I moje Ostrvo je možda samo jedan kamen dovezen tim sudbinskim čamcem.

Ona magazin: Vi ste „Jadranin sa Jadrana“, kontinentalac poreklom sa primorja (Hercegovina, Dubrovnik…). Koliko u vašem „Ostrvu“ zaista ima sudbinskog?

Branislav Matić: Sve u toj knjizi, i u svemu ostalom, sudbinsko je. „Sudbina je samo jedno od imena koje dajemo Bogu.“

Branislav Matić: “Zavetovan, ćutao sam četrdeset četiri zemna leta…”

Skribomanija retko dobacuje dalje od osrednjosti“

Ona magazin: Kažete da ste pesnik otkad znate za sebe, da je vaša optika oduvek književno podešena. Ipak, utisak je, niste žurili da objavite svoje knjige?

Branislav Matić: Na jednom mestu u „Ostrvu“ stoji: „Zavetovan, ćutao sam / četrdeset četiri zemna leta, / sada hiljade jeseni vidim unapred.“ To je možda i pravi odgovor na vaše pitanje.

Držim do drevnog kanona o uspinjanju uz Goru posvećenja; poznaju ga sve sakralne tradicije ovog čovečanstva. Kad niže brblja o višem, to je težak prekršaj nad tvoračkim poretkom, baš kao i kad se viši nazor primenjuje na niže. Ako se taj prekršaj uspostavi kao pravilo i normalnost, dolazi do dalekosežnih poremećaja. Tako je došlo i do ove današnje diktature šarlatanstva i nekompetencije.

Da, nisam žurio. Ne mislim da umetnik treba da vežba pred publikom. Ne mislim da poeta sacer sme da se olako oglašava pre no što je zaista stupio u krug posvećenja iz kojeg ima šta da kaže. Ne sme da razmetljivo deli pre no što je uistinu zadobio; to je smrtonosna zamka taštine, vrsta samoponištenja. Samo tako pristupajući može sasluživati Tvorcu, biti cvet u Božjem vrtu, „jesti zemlju i pretvarati je u miris“. Ne volim kad pesnik pretencioznostima svojih „razvojnih faza“ zatrpava svet, umnožava praznoslovlje. Tužno mi je kad vidim kako nestrpljivi pesnici, pošto se najzad prikuče sopstvenom glasu i zrelosti, kriju i prećutkuju svoje mladalačke knjige, preuranjene i slabe.

Ima srećnih izuzetaka kad pesnik u mladim godinama dostigne visine i izrekne svoju najvažniju reč, kao naša dva Branka ili Rembo, ali se posle toga, videli smo, uglavnom ne može dugo pesmotvoriti. Nastasijević je objavio samo jednu pesničku knjigu i njome „postavio lestvicu u nebu“. Vasko Popa samo osam. Borhes, za osamdeset sedam godina, samo četrnaest. Ne slučajno. Skribomanija retko dobacuje dalje od osrednjosti.

A moj slučaj je otprilike onakav kako ste ga opisali u svom pitanju.

“U svakoj dobroti ima dirljive i neporecive lepote, makar one unutarnje, sveoblikujuće”, kaže pesnik Branislav Matić

„U poeziji, u životu, u svemu, ne verujem u lepotu bez dobrote“

Ona magazin: Na nedavnoj promociji „Ostrva“ u okviru „Sajma u SKZ“, pitali su vas o odnosu dobrote i lepote u vašoj poeziji. Kakav je taj odnos?

Branislav Matić: U poeziji, u životu, u svemu, ne verujem u lepotu bez dobrote. Bez dobrote, i majstorija je samo đavo. Nedavno sam o tome napisao i pesmu.

A u svakoj dobroti ima dirljive i neporecive lepote, makar one unutarnje, sveoblikujuće.

Ona magazin: Ispod naslova „Ostrvo“ stoji odrednica: petoknjižje. Više kritičara ta odrednica navela je na uspostavljanje analogija sa „Starim zavetom“ i njegovih pet knjiga?

Branislav Matić: „Ostrvo“ jeste zbirka pesama, jeste niz poetskih krugova, ali i svojevrsni skup od pet knjiga. Pet svetova. Pet bogotražiteljskih strategija. Pet puteva istorije spasenja. Ostrvo sam ja, nepoznati lirski glas iz daljina, čudni „pesnički subjekt“.

Moj Bog je Bog Ljubavi, one mistične i sveobuhvatne. To nije jarosni i osvetoljubivi bog, nema kupoprodajni odnos sa čovekom, kažnjavanje i nagrađivanje mu nisu upravljački alati, ne trguje uticajem, ne traži podmićivanje, ne bavi se zelenašenjem i parazitizmom, ne zavađa da bi vladao, ne pregrće se pritvornim moralizmom. Njegova zapovest nije da pokorim, opljačkam i sve stavim pod kontrolu. Da svemu znam cenu, a ničemu vrednost. Moj Bog tajanstvenom ljubavlju drži svet, čini ga mogućim. Bogomdana svrha i smisao su oduhovljenje prirode i oboženje čoveka. Povratak u prvobitni rang, iznad greha, pada, smrti. Stoga, po svojim zagledanostima, moja poezija je daleko drevnija i daleko modernija od Starog zaveta. Ovo je pet drukčijih knjiga u jednoj jedinoj.

Ali to, dabome, nipošto ne znači da su netačna ili nelegitimna tumačenja koja pominjete. Kao što reče apostol: „Ispitajte pisma, tragajte.“

„Uvek postoji jedna žena koja pesniku nanosi bol onda kada mu je taj bol potreban“

Ona magazin: U „Hiperborejskom letopisu“ i „Ostrvu“ pesme ste posvećivali Vasku, Milovanu, Rajku, Miodragu, Draganu, Dragošu, Beli, Horheu, Stevanu, Ljubomiru, Verešu, Ivi, Momčilu, Milošu, Danilu, Jovanu, Novici… Kriju li se iza tih imena vaša pesnička sabraća, vaši stvarni „saputnici i sapatnici“?

Branislav Matić: Ne kriju se nego pokazuju. Moglo bi se tu dodati ili oduzeti poneko ime, ali postoji to „bratstvo ozareno nekom tragičnom vedrinom“. Ono pomaže pesniku da čuje sebe i podnosi svet. Krepi ga nadom da nije sam, čak ni kad je ostrvo, i da nije sve uzalud. Isturen iza granica istraženog i sigurnog, što mu je vaseljensko poslušanje, pesnik živi u doslusima i od njih. Na ovom svetu postoji sve što je neophodno da on, pesnik, ispuni ono zbog čega je tu. Kao što napisa Petar Džadžić povodom Branka Miljkovića: „Postojala je i jedna žena. Uvek postoji jedna žena koja pesniku nanosi bol onda kada mu je taj bol potreban.“

Ona magazin: Može li se, Branislave, uopšte pisati poezija o kakvoj govorite kad smo okovani planskim snižavanjem svih kriterijuma, masovnim zaglupljivanjem, zabavljačkom histerijom i u književnosti, totalnom diktaturom rijalitija?

Branislav Matić: A može li se ne pisati? Sme li? Treba li pesnik da odustane od sebe i svoga visokog prizvanja zato što neurotični žreci tržišta guraju svet u poprostačenje, u pustinju nacerenih praznoglavaca i beslovesnih zombija?

Poezija, ona koja zaista zaslužuje da nosi to ime, u svim vremenima – uz sakralno predanje – spasavala je čoveka i svet od potpunog pada u banalnost, plićak i besmisao. Pesnik, onaj koji se s pravom usuđuje da sebe nazove tako, uvek je i svojevrsni izvršilac tog obreda.

Ako odustanu pesnici, sveštenici i heroji, za šta ćemo se držati dok se klatimo nad ponorom? Za instant-dramaturgiju, marketing i visokotiražna stenjanja nad kloakom? Uzgred, ne treba precenjivati sve te razmahane literarne prevarante, sve te partijske i koterijske tobožnje zvezde u književnosti, slepe od nadmenosti i samoljublja. Sve te polusvesne opsluživače tamnih kultova koji misle da oni vode igru i da se ne koprcaju u tuđim mrežama. Njihovi trikovi su providni i kratkodahi, njihove mustre su izanđale, njihovi dometi su podrumski. Neće izdržati ni sud ovoga, kamoli budućih vremena. Nikoga ozbiljnog ne treba da pokoleba to malo prljave pene na površini vode.

„Ovo je rat protiv Čoveka i Bogočovečanstva“

Ona magazin: Kako vama izgleda sve ovo kroz šta svet, i mi u njemu, prolazi ovih godina, pogotovu danas?

Branislav Matić: Đavo se opasno zaigrao. Tek ovlaš prerušen, zbunjuje naivnog čoveka svojom upornošću da stigne sopstveni rep i ugrize ga. Svoj urlik proglašava za muziku ove epohe. Zlim magovima, „finansijskim alhemičarima“, svevremenim hristoubicama, iz nekog razloga strašno se žuri. Nikad nisu ovoliko srljali. Oni znaju zašto. A znamo i mi.

Nije ovo samo geopolitika, geoekonomija, sukob kultura, civilizacija, religija, ideologija, smena epoha i poredaka moći. Glavna sila koja ovo pokreće nije ljudskog porekla. Ovo je rat protiv Čoveka i Bogočovečanstva.

Piše: Mila Milosavljević

Ona MAGAZIN
Ona MAGAZIN

Na prvi dan proleća 2009. pojavio se Ona Magazin, jedinstveni primer literarnog novinarstva koje, osim svežih vesti, donosi priče iz života, ispovedne intervjue poznatih i kolumne ljudi od pera. To je prvi domaći glossy mesečnik namenjen ženama 35+ (ali i njihovim jačim polovinama). U jesen 2020. izašao je jubilarni Ona magazin broj 100.