Branislav Janković kuva mušku kafu i pita sebe i nju: Zašto ljubav boli baš tu, u abdomenu?

Glasno se smeje i kaže da sam blesav.
„Ma, kako možeš da budeš toliko blesav?“
„Nakupilo se tokom godina. Blesavost je privilegija starosti. U mladosti je to ludost.“
I godine se nakupile, hoću da dodam, ali ćutim. Vidi to ona. Tada joj pređe senka preko lica kao da se smene dan i noć. Sumrak, noć, pa zora i jutro. Lepše je da pričamo o ludosti. Tema koja nema kraja, jer ludost je večna. Zanimljiva je i smešna. Ide uz pivo i čips. Priča o godinama je sveća koja gori sa oba kraja. Mlađeg i starijeg. Kada gori sve obasja. A onda vatra ugasi vatru. Ostane samo miris dima u mraku.

Smeh bez grča

Ne znam da li je čitala Unu. Ne pitam, gledam je kako se smeje. A i taj Kapor – grdna mi čuda. Ima u toj knjizi deo o devojci za kojom se traga celog života i kako lov sa godinama počinje da liči na očajničku potragu i hajku. Mladost i putena belina, tako različita od spleta ispucalih kapilara na koži dugogodišnjeg saputnika. Smeh bez grča od svakidašnjih jadikovki. Šake željne držanja. Ona još ne zna za onu rečenicu kojom se priziva konačnost: ej, zar nismo previše matori da se držimo za ruke. Imamo veliku decu.
A u stvari ne želimo više taj dodir. Odavno.

Grudva u stomaku

„Čoveče, moja majka je tvoje godište. Ne mogu da verujem!“
„Nisi ti mlada, nego si mlađa, a to su dve različite stvari“, kažem ja i smeškam se, pokušavajući da tom rečenicom smanjim svoje, a povećam njene godine. Ne vredi. Ima maminu sliku u telefonu. Još jedna krigla. A na svakoj ispijenoj, na staklu, sede u mojoj bradi. Ređam krigle na stolu u pravcu izlaza. Kao putokaze za bekstvo. I njeno i moje.
U slučaju opasnosti ovde izaći.
Niko ne pominje paniku. I grudvu u stomaku. Klupko sedih dlaka u želucu. Da li je izgubljeno nešto što nikada niste ni imali? Da li je ljubav koja se ne desi ljubav?

Sve ona zna

„Možda je trebalo da naručimo nešto žestoko“, kaže mi. „Kako tvoj pritisak?“
Smejemo se.
„Povišen“, odgovaram. Tek sada je dobar, mislim.
„Mešanje pića nije pametno“, kaže neko od nas.
„A godina?“, pita onaj drugi.
„Prosek nam je sjajan. Ali… prosek je uvek samo prosek. Zato se tako i zove.“
„Ostali smo sami u kafiću.“
„Zar je već toliko prošlo?“
Tebi nije. Meni jeste. Ali ćutim.
Konobar i muzika su jedini svedoci dodira prstiju. Slanih od znoja. Ili čipsa.
Naručujem još – znam da neće biti narednog puta.
Zna i ona.
Sve ona zna, osim jednog.
Da se možda više nikada neću zaljubiti.

Branislav Jankovic
Branislav Jankovic

Branislava Jankovića svojata kraj 20. veka, ali ga početak 21. zove svojim ljubavnikom, ocem i prijateljem. Sam pisac se trudi da u toj borbi vremena ostane svoj i nevin, što mu neće uspeti, kao što i nikome nije od kada se ovaj kamen zove planetom. Kako god, on kaže da svoje romane ne piše nego priča. Tako ne ostavlja svedoke niti dokaze. Branislav Janković tek čeka da se rodi. Izabraće zimu, a oko godine neka se svađaju biografi. Oni što sve upropaste.

Trenutno nema komentara

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena