Božićni običaji: Paljenje kandila u napuštenoj kući

Vinka i Živorad (Žika) Ostojić na staroj fotografiji, zadenutoj u kredenac napuštene kuće

Prvo je umrla Vinka Ostojić 1998. godine. Sledeće godine umro je i njen muž Živorad – Žika Ostojić. Tako se ugasila još jedna kuća u selu Kržava kod Krupnja, tiho kao sveća.

Njihov unuk, Dragan Jovljević (59), koji ima svoju porodicu i svoju kuću na drugom kraju sela, na Božić svake godine otključava bravu dedine kuće i prelazi visoki prag, da bi u slavskoj sobi zapalio kandilo…

Za današnje pojmove, vrata stare kuće su niska i čovek mora da savije leđa da bi prošao kroz njih. Tako se na simboličan način poklanja kući kao da ulazi u hram.

Istočni zid velike slavske sobe, u kojoj se nekada okupljao svet bilo radosnim bilo tužnim povodom, još uvek krase porodične ikone. Kandilo visi na zidu, čekajući da u njemu zatreperi božanski plamen…

Čitavo pokućstvo je na svome mestu. Stiče se utisak da je domaćin na njivi ili na pašnjaku, pa će se vratiti u sumrak i pomoliti pred san.

Dragan usipa ulje u kandilo, pričajući o pisanim i nepisanim pravilima života na selu

U kuhinji samuje šporet smederevac, prisećajući se vremena kada se svakog bogovetnog dana krčkalo nešto u loncima na njemu, kada se pržila domaća slanina i jaja, a kućom se širio miris sveže umešenih i u rerni ispečenih lepinja. Priseća se i onih posebnih večeri kada je na njemu vrio čaj za novorođenu bebu ili se grejao kompot za bolesnika.

Šporet gotovo da je poskočio od radosti kada je Dragan kresnuo šibicu i razgoreo vatru u njemu, posle 364 dana tihovanja.

U prorezu za stakla, kredenac još čuva zadenutu sliku bivših domaćina

Drveni kredenac, pun posuđa i flašica sa komovicom i lozovačom koje su služile kao lek, pravi šporetu jedino društvo. Obradovao se i on do neba kada je Dragan zaškripao njegovim vratima, da bi sa police uzeo makar ulje za kandilo.

U prorezu između dva stakla, kredenac još čuva sliku bivših domaćina Žike i Vinke – kada su oboje bili mladi!   

Nepisano pravilo

Svetlost kandila ima posebnu moć. Uz Draganov glas i čitanje molitve ispred ikona, kuća je prodisala. Činilo se i da je ispustila izdah olakšanja.

Podizana kamen po kamen, ciglu po ciglu, iz ruke u ruku seljaka, uz sveopštu graju i pošalice, završena je davne 1950. godine. Taj datum i ime svog dede Žike, Dragan je urezao na spoljašnji zid visokog podruma, gde su se čuvali krompir i vino tokom dugih zimskih meseci. Na kamenoj stopi koja viri iz trave usred dvorišta uklesao je još jedan zapis za buduća pokolenja: Živeli – Ostojići – ovde.

Dragan je urezao na spoljašnji zid podruma kuće da je ona pripadala njegovom dedi Žiki Ostojiću, koji je rođen 1920. godine

Nedaleko od tog zapisa, u samom kraju usnulog domaćinstva, još se uzdiže drvena kačara od sto leta, na kojoj je neko od predaka urezao ekserom koliko je kaca meke rakije a koliko ljute ispekao. Tu je i nevelika zgrada od cigle u kojoj su se gajile svinje i kokoške.

Na kačari, koja broji više od stotinu leta, neko od predaka je označavao ekserom koliko je kaca meke i ljute rakije ispekao

– Pokazaću vam sada nešto karakteristično za selo – izgovara žustro Dragan, uzimajući metlu u ruke. – Moj deda je sačuvao u svom dvorištu temelje jedne srušene kuće.

Savet vidovnjaka

Uklanjajući metlom lišće i mokru travu s temelja koji proviruju iz zemlje, pazeći pritom da ih slučajno ne nagazi, Dragan je počeo novu priču:

Miloš Obrenović je izdao uredbu da ne sme kuća sama od sebe da se zaruši. Kako stare kuće ne bi štrčale kao ruglo, onaj ko ne može da ih održava mora sam da ih poruši. Ali nepisano pravilo glasi da temelji moraju da ostanu da se vide, da se ne bi na istom mestu slučajno podigla štala. Verovanje kaže: Od štale može kuća a od kuće ne može štala. Kuća je bila osveštani prostor, u njoj je bila ikona…

Dragan mete temelje srušene kuće, vodeći računa da ih ne nagazi

Svaka kuća, a posebno usamljeni kamen temeljac, krije priču. Obično tužnu.

– Pre nego što je srušio napuštenu kuću u svom dvorištu, moj deda Žika je sagradio svoju. A još pre toga otišao je da se posavetuje sa jednim seoskim vidovnjakom. Tako se to radilo u stara vremena. Kod vidovnjaka mu se javi njegov đed Pajo, rekavši: „Pomeri novu kuću metar prema suncu da ne kaplje sa streje na streju.“ Deda Žika je tako i uradio. Pomerio je temelje svoje kuće, u odnosu na napuštenu, metar prema istoku.

Čuvarkuća buja na krovu napuštene seoske kuće

Svaka priča ima svoje „ali“, pa i Draganova.

– U toj kući, koju je moj deda Žika srušio čim je podigao svoju, živeli su nekada njegov dalji stric Stojan sa ženom Jelom  – priča sa setom Dragan. – Imali su devetoro dece, sinova i kćeri. Ali pomru sva deca, pa umre i Stojan. Jela se preuda u Veliku Reku, u porodicu Petkovića. Bilo je to oko 1930. godine.

Ispravljena nepravda

Bilo kako bilo, zemaljski dani uvek teku. Godine lete. Deda Žika je, srušivši kuću strica Stojana, sačuvao njene temelje – kako običaji nalažu. Kraj tih svedoka tuđe nesreće proživeo je svoj vek sa ženom Vinkom, kako je znao i umeo. Izrodili su dve kćeri. Kad su se oboje preselili na nebo, sudbina kuće se ponovila. I njihovo ognjište se ugasilo.

U međuvremenu njihov unuk Dragan hvatao se u koštac sa životom. Pratile su ga silne nedaće, lične i porodične. Mozgajući šta bi mogao da bude uzrok njegovih patnji, Draganu je došla u pamet udovica Jela. Da nije neka nepravda učinjena Jeli kada je napuštala Ostojiće, da je nisu prevarili? – pomislio je.

– Odem u Veliku Reku, nađem Jelinog pastorka Sretena Petrovića u poodmaklim godinama, – kaže Dragan. – „Nisu Jelu prevarili tvoji stari oko imovine, već oko nečeg drugog“, ispričao mu je bez uvijanja Sreten. „Mi smo bili sirotinja a to se promenilo preko noći. Jela je donela ogromno posuđe i novce. Prenela je i kumstvo. Ali ona je imala jednu želju koju vaši nisu ispoštovali: da se posećuju Ostojići i Petrovići dok je ona živa. Ako ne bude tako, prorekla je, nateraće Ostojiće muka da mi dolaze. Ići će neko od njihovih mlađih na moj grob da se moli.

Tako je i bilo… – otkriva Dragan, koji veruje da greške predaka plaćaju njihovi potomci. S druge strane, potomka koji ispravi nepravdu koju je njegov predak odneo sa sobom u grob, Bog uvek izdašno nagradi.

Pričama nikada kraja, posebno pod krovom koji više ne čuva ništa drugo osim priča. U praznoj kući čoveka prati jedan osećaj kao senka – da su bivši domaćini sve vreme tu oko njega.

– Naravno da su tu – potvrđuje Dragan, kao da je to najnormalnija stvar na svetu. – Kao što smo mi povezani telefonskim vezama, tako su oni duhovno povezani zauvek sa nama.

Tekst i fotografije: Branislava Mićić

Branislava Mićić
Branislava Mićić

Više od četvrt veka glavni je urednik ilustrovanih izdanja za žene, posvećenih „malim stvarima koje život znače“. Zanat je pekla u „Turističkoj štampi“, da bi se 2002. potpisala iza prvog licencnog ženskog nedeljnika u Srbiji „Burda Lisa“. Prelaskom u novinsku kuću „Color Press“ pokreće još jedno licencno izdanje „Tina“. Godine 2009. osniva „Ona Magazin“, koji bez prekida izlazi do danas.

Trenutno nema komentara

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.