Biblioteka palminog lišća u Indiji gde su upisane sudbine svih ljudi na Planeti, piše: Snežana Radojičić

Naš život je zapisan pre sedam hiljada godina. Mi smo najavljeni

Snežana Radojičić, sertifikovani učitelj joge: „Mi nismo slučajni prolaznici nego izabranici Univerzuma“

Ne mogu da kažem da sam pripadala krugu ljudi uverenih da je nauka u 21. veku i iskustvo čovečanstva od nekoliko hiljada zabeleženih godina dalo svoju konačnu reč i da život na ovom „najboljem od svih svetova“ ne ostavlja mesta za nedoumice i dalja traganja. Kao učitelj joge i stalni neumorni putnik po Istoku, zaljubljenik u Indiju, znala sam da tajna postoji, ali gde je ključ, pa… ko bi to znao!
Drugo, u godinama kada se desilo moje veliko upoznavanje sa tajnom života, odavno sam prestala da verujem u čuda, zmajeve, dobre vile, srećne preokrete i velike sudbine. Usredsređena na svakodnevne brige i obaveze, verovala sam da, ako nešto veliko i postoji iza sedam gora i mora, ja sigurno nisam ta koja će to otkriti, to nije moja šoljica čaja. Prevarila sam se.

„Većina Indijaca koje sam pitala za Biblioteku palminog lišća, nije ništa o tome znala“, priča Snežana

Cedulja u novčaniku

U Indiju sam se otisnula kao i svake prethodne godine, sa koferom, šeširom, i širom otvorenim rukama za svako novo iskustvo ove nepregledne, tajnovite zemlje. Ono što je ovaj put bilo drugačije, i što je ovom putovanju davalo poseban ton, nekakav prećutani značaj, bila je cedulja pažljivo spakovana u pregradu novčanika. Na njoj ispisana adresa jedne od dve biblioteke palminog lišća.
O bibliotekama palminog lišća, kućama sudbine koje sedam vekova baštine zaboravljene veštine, tajne i verovanja, slušala sam razne priče. Većina njih delovala je krajnje površno i ostavljala utisak neproverene glasine, ili su, pak, to bile priče do te mere čudnovate da su više podsećale na siže neke istočnjačke bajke nego na realno iskustvo.

Datum smrti

Suština je da su naše sudbine ispisane pre mnogo vekova na palminom lišću, da posebno obučeni čitači koji svoje znanje prenose s kolena na koleno tumače starotamilska slova i otkrivaju nepogrešive detalje o našoj prošlosti, životu, budućnosti, smislu i pozvanju. Možda, možda, ali ne, to nije moja šoljica čaja, odmahivala sam glavom.
No jedan neobičan splet okolnosti uverio me je da bi možda i ja trebalo da zakucam na njihova vrata. Naime, iščitavajuću forume putnika na jednom stranom sajtu, naišla sam na zanimljivi komentar vremešnog Engleza koji je svoje oduševljenje Indijom vezao za posetu Biblioteci palminog lišća.
„Krajnje neobično“, pomislila sam, čitajući ispisane redove. „I tako uverljivo! Čista egzotika!“
„Tamo su sudbine svih nas, tamo sam otkrio datum svoje smrti. Niko ne umire u tuđi dan“, pisalo je.

Sledi znake

Komentar je bio napisan pre nekoliko godina i verovatnoća da stupim u kontakt sa autorom objave bila je toliko mala da se nije videla golim okom. Ipak, pokušala sam. Od administratora sajta dobila sam mejl korisnika, koji je se predstavio kao Džon R. iz Engleske. Napisala sam mu poduže pismo sa molbom da mi kaže gde se nalazi ta Biblioteka. Odgovor je stigao sutradan.
„Možda je to znak“, pomislila sam, i donela odluku da nikom ne iznosim svoje planove, ali da ovaj put uđem u samo srce Indije sa čijim postojanjem, ispostaviće se uskoro, nisu upoznati ni mnogi Indijci.
Izlazak na aerodrom u Nju Delhiju, svaki put je novo iskustvo. Ovaj put planirani ostanak bio je tri meseca. Čvrsto sam zatvorila oči i nekoliko puta ponovila: „Želim, želim iznad svega da spoznam tajnu svog života!“. Nisam ni slutila da sam tako blizu ostvarenja te želje.

Zavera ćutanja

Život u Indiji usisa čoveka. Za nekoliko dana opet sam imala onaj dobro poznati osećaj da nikada nisam odlazila odavde. Nova škola joge, novi grad, novi ljudi, a opet sve moje, moja nikada do kraja istražena Indija. Dani su prolazili, ali zavet dat sebi da ću otići na to čudnovato mesto gde se iščitavaju sudbine ljudi, potajno je čučao u krajičku uma.
Zanimljivo, niko od Indijaca na koje sam nailazila nije mogao da mi potvrdi da li se pomenuta biblioteka nalazi na adresi ispisanoj na cedulji. I ne samo to, mnogi su s nevericom slušali moja pitanja. Biblioteka, slegali su ramenima, ne, za tako nešto niko nije čuo.
„Nemoguće“, pomislila sam. „Pa nisu li Indijci ti koji bi trebalo da znaju više o svojoj tradiciji od evropskih putnika? Da nije ovo neka zavera ćutanja? Da nisam ja previše lakomisleno prihvatila one priče kao istinite?“

Hrpa kamenja

Odlučila sam da krenem sama, a to je značilo preći od Čenaja do Bangalora 1000 kilometara. „Za otkrivanje tako velike tajne, to je sitnica“, zaključila sam i krenula. Očekivala sam da žitelji Bangalora znaju malo više o kućama sudbine od njihovih sugrađana u Čenaju. Opet sam se prevarila.
Tradicionalno ljubazni Indijci nisu mogli da izađu u susret mojim željama, jednostavno, oni o tome ništa nisu znali. Na adresi biblioteke zatekla sam ruševine, hrpu kamenja koje je ostavljalo utisak da je ovde tako naslagano bar par stotina godina. Da li sam samo promašila vreme?
„Možda je trebalo da dođem pre 300 godina“, podsmehnula sam se sebi. Međutim, čudni su životni putevi…

Još jedna šansa

Kada sam pomislila da je vreme da odustanem od ove sad već sulude ideje, dala sam sebi još jednu šansu.
„Oprostite, da li ste vi nekada čuli za Biblioteku palminog lišća?“, upitala sam jednog starijeg Indijca.
Nije bio iznenađen pitanjem, kao da svaki dan na istu adresu usmerava znatiželjne turiste.
„Čuo sam ali ona je danima daleko“.
„Ako nije iza sedam gora i mora, pokušala bih“, dodala sam, aludirajući na bajke.
Nasmejao se: „Biblioteka se nalazi u Kančipuramu, blizu Čenaja“.
Ali, odatle sam došla! Znači biblioteka je sve vreme bila u blizini grada gde sam odsela a ja do nje nisam mogla da dođem. Kako je to moguće!

Čuvari tajni

„Sve je moguće. Sve je onako kako treba da bude, i sve je tako kako je zapisano“, dodao je Indijac.
Vratila sam se u Čenaj i odmah bez odlaganja otišla na novu adresu. Ovaj put ona je zaista bila tamo – kuća u kojoj su sveštenici starog reda pre 7000 godina zapisali sudbine svih ljudi na planeti. Protrljala sam oči. Istina, ja sam tu, na pragu hrama u kome je pohranjeno znanje na koje je savremeni čovek zaboravio. Tajna postanja, jezik simbola, drugačije kodiranje stvarnosti, naša veza sa vekovima, potvrda da nismo slučajni prolaznici nego izabranici Univerzuma!
Sačekali su me čitači, potomci sveštenika, čuvari tajni, tumači koji su svoje veštine nasledili u porodici jer se znanje ne širi – ono se prenosi isključivo sa kolena na koleno.
Dok sam čekala red, pažljivo sam se zagledala u lica čitača. Da li oni pripadaju našem svetu, šta je to što oni znaju, kako je moguće da ovde na ovoj tački sveta, hiljadama kilometara daleko od Beograda, ljudi koje prvi put vidim u svom životu mogu znati nešto o meni, onom Englezu ili ovoj mladoj Kineskinji koja je strpljivo sa mnom čekala da dođe red na nju?

Traćimo živote

„Šta mi sve ne znamo, ili tačnije šta smo mi sve zaboravili“, pomislila sam. U stalnoj gužvi, bespotrebnim brigama, razapeti između posla i uživanja, mi koji nismo slučajno ovde, traćimo živote na nametnute brige, ostajemo bez suštine kao niži oblici života, kao tihi prolaznici, senke… A naš život nije samo sad i ovde. On je pre sedam hiljada godina ispisan. Mi smo najavljeni.
Misli su se rojile. „Nije li“, upitala sam se, „sve već nagovešteno u bajkama, u tim kolektivnim sećanjima naroda širom sveta, nije li slučajno da mitologije svih naroda koji nisu dolazili u kontakt poznaje priče o zmajevima, o sudbinama, o borbi dobra i zla? Zašto je savremeni čovek sve pojednostavio?“
Bio je to jedan od onih trenutaka u životu  čiju sudbinsku vrednost ocenjujemo mnogo kasnije, kada sumirajući preokrete, lomove i spoznaje shvatamo da je sve krenulo baš tada, i da nakon toga ništa više nije bilo isto, ni u nama ni u svetu koji smo do tada poznavali.

Nastaviće se

Piše: Snežana Radojičić, sertifikovani učitelj joge

Ona MAGAZIN
Ona MAGAZIN

Na prvi dan proleća 2009. izašao je Ona Magazin broj 1. Bio je to prvi domaći glossy mesečnik namenjen ženama 35+ Posle osam godina neprekidnog izlaženja, Ona Magazin je prešao na dvomesečno izdanje. Ona Magazin je primer literarnog novinarstva koje, osim svežih vesti, donosi priče iz života, ispovedne intervjue poznatih i kolumne ljudi od pera.

Trenutno nema komentara

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena