Beogradska priča na poklon: Devojčica iz Ikee

Nedavno je na poznatoj svetskoj aplikaciji za čitanje knjiga „Bookmate“ objavljena zbirka priča „Beograd.bgd“ autora Dejana Voštića. Kroz 21 kratku priču, Dejan opisuje probleme savremenog čoveka u modernim tokovima Beograda. Poklanjamo vam jednu od beogradskih priča koja govori o samoći koja može da se dogodi čak i deci

U Ikeu je uvek dolazila u isto vreme, oko 14 časova. Nije imala porodicu, nije imala nikog. Živela je u maloj, oronuloj kući blizu auto-puta. Majka joj je umrla pre pet godina, a otac ju je napustio prošle godine. Morala je da nauči da živi u samoći.

Ikea joj je predstavljala jedinu oazu gde je mogla osetiti toplinu doma. Duh Švedske joj je podstakao maštu da razmišlja o nekom boljem životu, iako je njena realnost bila mnogo drugačija. Nije imala mnogo garderobe, pa je uvek dolazila u smeđoj dugačkoj jakni, bledim farmerkama i teget ili crnom džemperu. Ali, bila je vesela. Niko nije mogao ni da nasluti njenu tešku sudbinu.

Kada je dolazila, uvek je osećala unutrašnju radost što će moći da bude u toplom prostoru, što će moći da popije besplatnu kafu ili čaj i pojede Ikeine proizvode koji su na degustaciji. Za hranu se teško snalazila, pa je u Ikei uvek uzimala ostatke hrane od ljudi koji su ostavljali poslužavnike na stolovima. Tako je uvek imala pun ranac hrane koju je koristila do sledećeg dana i narednog dolaska.

Volela je da prođe kroz svako odeljenje robne kuće, jer je to bilo njeno bekstvo od teške sudbine i siromaštva u kom se nalazila.

„Bože, kako bih volela da imam ovaj divni nameštaj, da imam svoj pravi dom“, razmišljala je dok je razgledala krevete.

Na kasi bi uvek bili ljubazni prema njoj. Imala je i svoje mesto. To je bio poslednji sto na kraju sale, jer je jedino tu mogla da napuni bateriju mobilnog telefona. Struju u kući nije imala od odlaska oca, pa se teško snalazila noću i kada je trebalo da obavi osnovne aktivnosti po kući. Za tim stolom je nalazila spokoj. I mir.

Posmatrala je ljude, njihove sudbine i nepogrešivo je pogađala njihova trenutna stanja. Za stolom su joj se dešavale najvažnije stvari u životu. Prvo zaljubljivanje, svađe sa drugarima, učenje. I to sve preko mobilnog telefona. U školu nije išla. Novca za knjige i sveske nije imala.

Tog dana je bilo mnogo hladnije nego inače. Došao je decembar koji nije volela, pa je iz autobusa izašla i krenula malo brže prema ulazu. Čim je videla zgradu, bilo joj je nekako lakše, jer je Ikeu počela da doživljava kao svoj drugi dom, mnogo lepši od onog koji je imala. Hladni vetar koji je duvao mrsio joj je kosu, dok joj se hladnoća uvlačila u kosti. Iako je od stanice ulaz udaljen samo 50 metara, njoj se učinilo da je ova deonica mnogo duža.

Ušla je u zgradu. Topli miris kuhinje joj se uvukao u nozdrve i vratio joj osmeh na lice. Danas je dobila novac koji joj svakog meseca šalje ujak, majčin rođeni brat, za plaćanje osnovnih troškova oko kuće. Iako je imao sedmoro dece, suprugu i manju platu, nikad je nije zaboravljao. Bila mu je mnogo zahvalna zbog toga.

Nakon plaćanja svih troškova, ostalo joj je 50 dinara, pa je odlučila da kupi hot-dog. Došla je na kasu.

„Opet isto?“, pitala je radnica koja je bila upoznata sa njenim teškim stanjem.

„Da“, odgovorila joj je s tugom što nekad sebi ne može da kupi nešto više.
Radnica je pogledala oko sebe pa u kameru, malo se pomerila u stranu i rekla:

„Platiću za tebe, ne moraš danas da trošiš novac. Kupi bar hleb sutra.“

Devojčica je iznenađeno raširila oči:

„Stvarno?“

Gledala je u radnicu koja ju je posmatrala sa blagim osmehom i sa malom suzom u oku koju devojčica nije mogla da vidi.

„Hvala. Mnogo mi znači vaša pomoć.“

Uzela je hot-dog i krenula je van reda, posmatrajući radnicu preko ramena.
Popela sa na prvi sprat i krenula ka kasi da preuzme šolju za čaj. Radovala se malim stvarima i nikad nije bila preterano tužna zbog svoje teške situacije. Nije bila vezana za materijalne vrednosti i skupu garderobu koju nikad nije imala, pa su joj male sitnice, kao što je ispijanje čaja u Ikei, pričinjavale veliko zadovoljstvo.

Sela je za svoj sto. Odatle je imala pregled na ceo restoran i na velike prozore kroz koje je mogla videti auto-put i brda u okruženju.

Tog dana je osećala neku čudnu sreću. Osećala je da će se nešto važno desiti. Nije znala šta.

Osećaj nekog čudnog spokoja joj je ispunio dušu.

Držala je šolju toplog čaja ne bi li zagrejala prste, kada je na stolu spazila čudan crtež na flajeru koji joj je privukao pažnju bogatim koloritom. Volela je boje, crteže, sve što ima veze sa slikama.

To je nasledila od majke, koja je bila jedna od cenjenijih srpskih slikarki, ali koja zbog krize u zemlji i pada interesovanja za njene slike nije mogla da se izbori sa teškom besparicom i siromaštvom u koje je ušla. Nije imala novca ni za sebe, a ni za porodicu. To je bilo isuviše teško breme za nju, pa je beg iz cele situacije pronašla tako što je pre pet godina popila celu flašicu pilula za spavanje. Smrt joj je bila jedini spas.

Uzela je flajer u ruku. Pogledala je naslov i sve detalje nagradne igre. Ikea je odlučila da nagradi pobednički crtež sa 15.000 evra i petodnevnim putovanjem u Švedsku. U nagradnoj igri su mogla da učestvuju samo deca do 14 godina, a tema je bila Omiljeni detalj u Ikei, što je podrazumevalo da to može biti i komad nameštaja, ali i deo prostora.

Posmatrala je navedeni iznos koji joj je delovao nestvarno. Ona nikad u rukama nije imala više do 2.000 dinara, koliko joj je ujak slao svakog meseca.

Držeći solju čaja u rukama, razmišljala je da li ona pored toliko siromaštva zaslužuje da ima toliki novac. Razmišljala je o bolesnoj deci po bolnicama, o ljudima koji sede na ulici i gladuju, o mnogima koji se sada smrzavaju napolju, negde u bespuću. A onda je odlučila da proba da okuša sreću, ali ne zbog novca, nego da vidi koliko zaista vredi i da li može da nasledi majku.

Rok za dostavu crteža isticao je sutra, pa je morala već danas da ga preda. Razmišljala je šta bi mogla da nacrta, a onda joj je rešenje došlo samo od sebe, jer je bilo i više nego očigledno. Na formatu A4 počela je da crta sto za kojim je sedela. Ruka joj je sama išla po papiru. Nacrtala je konture stola, a onda je počela da dodaje detalje, senke i boje. Neka sila je popunjavala prostor na papiru najčudesnijim detaljima, a ona ju je samo pratila. Sto je bio gotov. Ali nekako prazan. Posmatrala ga je i shvatila da sto nema dušu. Nema to „nešto“ što će ga izdvojiti od običnog komada nameštaja.

Neki unutrašnji glas joj je samo rekao – „šolja čaja“. Nastavila je da crta. I uskoro je na sredini stola bila nacrtana šolja. Prvo obrisi, a onda i sve ostalo. Sada je slika bila kompletnija, ali njoj opet nedovoljno dobra.

„Opet nešto nedostaje“, razmišljala je u sebi, dok je posmatrala dopunjen crtež.

Gledajući po restoranu ljude koji su pristizali, razmišljala je o poslednjem detalju koji će upotpuniti crtež. Nije imala ideju šta bi to moglo da bude.
Pored nje je prošla radnica Ikee koja je brisala stolove. I setila se.
„To je jedini način da joj zahvalim.“

Uzela je olovku u ruke i pored šolje čaja počela je da crta hot-dog. Srce je ovog puta vodilo, nije htela da taj hot-dog bude običan, pa mu je dodala efekte koje joj je majka pokazalakada je bila mala. Posle nekoliko minuta crtež je bio gotov. Uzela ga je u ruku i podigla iznad stola. Zagledala ga je sa svih strana. Svi elementi su bili na mestu, senke i boje harmonično složene.

„Sada sve ima smisla. To je onaj pravi crtež.“

Proverila je na flajeru mesto gde se predaju crteži i uputila se tamo da ga preda. Ostavila je podatke i samo je mislila o pobedi, ali ne i o novcu. Kada duži period čovek nema novca, onda novac prestaje da mu bude toliko važan.

Sela je za sto. Opet je uzela flajer u ruke i videla da je izvlačenje srećnog dobitnika sledećeg petka.

„Divno. Kraj nedelje, moći ću čak i da gledam izvlačenje“, ushićeno je razmišljala, jer joj je petak bio omiljeni dan u nedelji.

Kada je došla u hladnu kuću bez grejanja, osetila je groznicu, a nakon par sati i temperaturu. Umotala se u dva debela ćebeta koja je koristila zimi. Legla je i u mraku posmatrala senke od farova automobila koji su prolazili auto-putem pored njene kuće. Zaspala je u vrlo teškom stanju.
Sutradan joj se stanje pogoršalo. Jedva je ustala i otišla do ostave da bi uzela plinsku bocu koju je koristila samo u specijalnim prilikama. Namestila je sve i počela da kuva čaj i supu za ručak.

Cele te nedelje se lečila. Nije joj bilo do šetnje, nije joj bilo ni do čega. Posle dužeg vremena, počela je da oseća da joj ponestaje nada u to da će joj ikada biti bolje. Njeno veoma loše finansijsko stanje joj je sada narušilo i zdravlje. Nije bilo majke, nije bilo oca, nije bilo nikoga da joj pomogne.

Malobrojnim prijateljima nikada nije govorila o svom lošem stanju i o tome gde živi. A oni, iako su znali gde živi, nisu hteli da joj narušavaju dostojanstvo i dolaze u posetu.

Pogledala je na sat. Bio je petak, 15 h.

„Sada izvlače nagrade. Kad bi je bar dobio neko ko je zaslužuje“, razmišljala je dok je gledala u šerpu, tužna što neće moći da bude tamo, iako se tome mnogo radovala.

Sela je za sto i počela da jede. Bilo joj je bolje, ali je i dalje osećala neku nelagodu u grudima. Kao da nije sve prošlo.

„Šta li radi Boris?“

Boris je bio jedini dečko kome je verovala. Bio joj je drag. Mislila je da joj je drug, ali je poslednjih nedelja primetila da joj se rađaju emocije prema njemu. Ni on nije bio imun na nju.

Dopadalo mu se što je prirodna, racionalna i skromna, za razliku od većine njihovih vršnjakinja. Zazvonio joj je mobilni telefon. Pogledala je u broj koji joj je bio nepoznat i usplahireno ga uzela u ruke.

„Mora da je Boris! Sigurno me zove sa nepoznatog broja! Hoće da me iznenadi!“, veselo je razmišljala u sebi, dok je brzo uključila dugme za prihvatanje poziva.

„Da?“, javila se, veselo cvrkućući i očekujući njegov, pomalo zbunjeni, glas.

„Dobar dan! Da li je to Sara Ivanović?“

„Da?! Izvolite… “, odgovorila je pomalo zbunjeno.

„Zovemo vas iz kompanije Ikea Srbija. Vi ste bili kod nas prošle nedelje i ostavili svoj crtež za nagradnu igru?“, čula je ljubazan ženski glas.

„Da???“,odgovorila je pomalo rasejano. „Sigurno sam napravila neku glupost koju treba da platim“, razmišljala je očekujući najgore vesti.

„Čestitamo, Saro. Osvojili ste glavnu nagradu u našoj nagradnoj igri! Nagrade smo izvlačili danas, a pošto niste prisustvovali, iskoristila sam priliku da vas pozovem i da vas pitam kada biste mogli da dođete da nagradu preuzmete i da uradimo set fotografija.“

Zanemela je. Nije znala šta da kaže. Htela je, ali nije mogla. Jezik joj je ostao potpuno zavezan.

„Saro? Da li ste na vezi?“

„Jesam. Jeste li sigurni da sam ja dobila nagradu?“, pitala je, ne verujući onome što je čula.

„Svakako, vaš crtež sa stolom, šoljom čaja i hot-dogom je pobedio, simbolizujući toplinu doma. Odgovara li vam da dođete kod nas u utorak u 15 h?“

„Odgovara. Doći ću u to vreme. Hvala.“

„Hvala vama, Saro. Vidimo se u utorak.“

Prekinula je vezu, ne verujući šta joj se desilo. Naviknuta na teskobu i siromaštvo, ovaj poziv joj je bio kao zrak svetlosti sa neba. Pobedila je. Njen crtež je pobedio. Prvi put je osetila slast pobede pored velikih životnih poraza.

„Pa čekaj, osvojila sam i 15.000 evra?“

Pogledala se u ogledalo. To je tek bio šok za nju. Srce je počelo ubrzano da joj kuca.

Počela je da gubi vazduh. Sela je na stolicu. Stavila je ruku na srce, a ono je i dalje lupalo. Osetila je teskobu, pa je ustala da otvori prozor.

Hladan vazduh je ušao u sobu.

Vikend joj je prošao i brže nego što je zamišljala. Njena bolest je nestala, a depresiju je zamenila neka čudna euforija. Razmišljala je šta će da obuče, kako će da se ponaša. Ovo je prvi put da je morala da izgleda svečano. Gledala je stvari po plakaru i odlučila se za belu košulju i farmerke koje joj je majka kupila pred smrt. Želela je da izgleda dostojanstveno i da niko ne vidi njeno siromaštvo.

Razmišljala je i o putovanju. Nije imala pasoš. Nikada nije išla dalje od grada. Sama pomisao na putovanje otvorila joj je neku novu dimenziju.

„Švedska! Čoveče, pa tamo je bajka! Videću sve ono o čemu sam ovde maštala!“

Zamišljala je Stokholm, more, planine, bajkovita jezera i divne ljude koje je videla na fotografijama. Osetila je da joj se vraća vera u život koju je davno izgubila.

Izašla je iz autobusa. Sve joj je sada izgledalo nekako drugačije. Dan je bio sunčan, bez vetra, bez ijednog oblaka.

Ušla je u Ikeu i pitala je obezbeđenje na ulazu kome treba da se javi za dodelu nagrade.

Uputili su je na prvi sprat, na mesto gde obično sedi. Srce joj je ubrzano lupalo. Dok se približavala, videla je grupicu od dvadesetak ljudi, postavljene kamere i fotografa.

Osetila je neke čudne leptiriće u stomaku. Puls joj je naglo skočio dok se polako približavala ženi koja je bila zadužena za dodelu nagrada.

„Čestitamo, Saro!“

Majčinski ju je zagrlila i poljubila u obraz.

Začula je gromoglasan aplauz dok je preko njenog ramena videla kamermana i fotografa kako je snimaju. Mala suza radosnica joj je kliznula niz desni obraz. Nakon čestitke, žena joj se obratila i zvanično.

„Kompanija Ikea je izabrala tvoj rad kao najbolji u kategoriji dečjih crteža. Tvoj rad na najbolji način predstavlja vrednosti naše kompanije, pa smo zbog toga odlučili da ti dobiješ glavnu nagradu – ček u vrednosti od 15.000 evra i putovanje u Švedsku na pet dana. Zbog pravila nagradne igre tvoj rad će biti izložen u našoj galeriji u bazi u Švedskoj, zajedno sa ostalim pobedničkim radovima iz celog sveta.“

„Vau, iz celog sveta?“, zamišljala je svoj rad u velikoj zgradi zajedno sa mnogo različitih crteža.

„Izvoli ček i vaučer za putovanje. Čestitam ti u ime kompanije Ikea Srbija!“
Pružila joj je dve koverte i poljubila je.

„Hvala vam puno. Nisam očekivala nagradu. Mislila sam samo da vam pošaljem crtež da vidite moj talenat“, skromno im je odgovorila, gledajući u pod.

Ubrzo su je okružili novinari, a ona je pogledom tražila ženu koja joj je mesecima davala novac za hot-dog.

U narednih nedelju dana je renovirala kuću, a jedan deo je pretvorila u atelje, gde će nastaviti životni put svoje majke. Zamišljala je slike koje će tu nastajati. Opremila je kuću uz pomoć ujaka, za koga je i izdvojila deo nagrade. Kupila je novu garderobu, pa više nije izlazila napolje sa zebnjom u srcu, brinući se kako će je ljudi doživeti.

---

Htela je da zahvali još jednoj osobi. Izašla je napolje i krenula ka Ikei. Znala je da ove nedelje radi popodne i da će je konačno videti.