Anabela Basalo, kolumna o teskobi života: Kutija šibica

Svi ponekad osetimo da nam je svet mali – kao kutija šibica u kojoj smo jedino preostalo drvce sa fosfornom glavom…

Svi ponekad osetimo da nam je svet mali – kao kutija šibica u kojoj smo jedino preostalo drvce sa fosfornom glavom i kad se kutija protrese mi udaramo levo-desno i pravimo tup zvuk poput skrivenog uzdaha. Jedini način da izađemo iz tog zatvorenog sveta jeste da nas neko izvuče, zapali i da izgorimo, a na to nije lako pristati, čak ni po cenu oslobođenja iz kutije.
Svi mi imamo dane kad shvatimo da smo jutro već doživeli, da nas stalno isti ljudi dočekuju na putu do posla, da iste kasirke ponavljaju iste rečenice kad stanemo u red na kasi prodavnice. Svima nama ponekad smeta isti jastuk koji smo sami sebi birali ili nas žulja fotelja u kojoj smo već toliko puta udobno sedeli.

Prave palme

Svi ponekad zavidimo ljudima koje i ne poznajemo, a za koje smo ubeđeni da žive puno bolje od nas. I ogorčeni smo na poteze koje nismo povukli a koji su mogli da nas odvedu u nekom drugačijem smeru. Gledamo zamišljeno u reportaže o ostrvima gde odlaze samo bogati Srbi, pa nam je prosto krivo što mi sami nismo nikad legli na beli pesak i izležavali se ispod „pravih palmi“.
Svima nama je ponekad potrebno da promenimo raspored nameštaja u kući, da prebacimo orman na drugi zid i okrečimo sobu iz bele u zelenu samo da bi se jedan dan posle toga osetili bolje, kao da smo nešto bitno promenili. I kad negde otputujemo, ma koliko daleko i ma koliko dugo, mi zapravo želimo da poverujemo kako će, kad se vratimo kući, nešto ipak biti drugačije. I bude, nekoliko sati ili dana, a onda se vratimo odakle smo i krenuli – kako volimo da kažemo „opet smo u mašini“.

Varanje mašine

Mašina se ne može izbeći. Mislim da čak i oni koji su okusili slanu vodu egzotičnih ostrva i kojima je beli pesak ispadao iz obuće, imaju neku svoju mašinu. Mašina se može samo ponekad ugasiti, na kratko, koliko na sat-dva, ili na dan-dva – onda kad smo spremni da ugasimo mobilne telefone, promenimo trasu kojom idemo na posao (pa makar bila i duža od one ustaljene), posetimo drugu prodavnicu i stanemo na kasu gde nam je kasirka nepoznata, kad izađemo iz kuće deset minuta pre uobičajenog vremena ili sebi damo zadatak da se tako dobro maskiramo da nas niko od komšija koje svakodnevno moramo pozdraviti ustvari ne prepozna.
Čar varanja „mašine“ jeste u igri. Tome me je naučilo moje dete a sad sve više ja učim tome njega. Zajedno se igramo da nam svaki dan bude malo drugačiji – promenimo put do škole, prostremo plavo ćebe na pod i stavimo drvo života umesto palme, pa se pravimo da smo na nekom dalekom ostrvu, mućkamo koktele od sokova raznih boja i pričamo neki nepoznat jezik.

Poruka sinu

Okrenemo krevet na drugu stranu, brojimo koliko ljudi nosi crne kape na ulici i bar na kratko oboje izvirimo iz naših kutija šibica a da ne izgorimo. A ja sam sve vreme svesna da me moja mašina i dalje melje kao što će jednom i njega uhvati neka njegova – samo želim da što manje zavidi drugima na onome što imaju i mogu, a da što više bude srećan zbog onog što on ima i može.

Ona MAGAZIN
Ona MAGAZIN

Na prvi dan proleća 2009. izašao je Ona Magazin broj 1. Bio je to prvi domaći glossy mesečnik namenjen ženama 35+ Posle osam godina neprekidnog izlaženja, Ona Magazin je prešao na dvomesečno izdanje. Ona Magazin je primer literarnog novinarstva koje, osim svežih vesti, donosi priče iz života, ispovedne intervjue poznatih i kolumne ljudi od pera.

Trenutno nema komentara

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena