Aleksa Popadić, posle pada sa visine od 240 m: Kad Gospod niže čuda

Budite spremni, pred vama je priča koja će vas ganuti do suza i možda promeniti vaš dosadašnji pogled na život! Aleksa Popadić, komercijalista iz Beograda i alpinista, preživeo je pad od 240 m niz oštre stene u Julijskim Alpima u Italiji. Prvih 40 metara padao je vertikalno, odbijajući se o stene, da bi zatim udario o zemlju, uz strašan zvuk od koga puca kamen, i nastavio da se kotrlja niz lednik još 200 metara. Posle tog „Ikarovog leta“ kroz nepristupačne predele planine Monte Kanin, niz srećnih okolnosti, ravnih čudu, nizaće se jedna za drugom.
Prvo čudo bila je prisebnost Dejana Ševkovića (29) iz Beograda, rodom iz Bele zemlje kraj Užica, koji se našao u pravom trenutku na pravom mestu. Iako je bio samo jedan od 12 penjača iz Srbije, namerenih da osvoje Visoki Kanin (2.587 m) sa italijanske, severne strane, on nije mogao da pobegne od činjenice da je obučeni spasilac gorske službe, treniran da pruži prvu pomoć ugroženim alpinistima.
Na vrhu Visoki Kanin, odakle puca pogled na Jadransko more, nalazi se veliki krst. Imajući tu sliku u glavi i goruću želju u srcu da ga srpska grupa zajednički osvoji, Dejan je nastojao da kao pomoćnik vodiča, bodri i nadgleda penjače.

Aleksa Popadić na planini Monte Kanin u Julijskim Alpima, neposredno pre pada

Rizik i adrenalin

Sve se to zbilo 18. juna 2016. godine. Znalo se da je italijanska strana Monte Kanina teža za penjanje u odnosu na južnu, slovenačku. Na njoj i preko leta caruje glečer, koga alpinisti prelaze oprezno i uz dereze (specijalne krampove na cipelama). Jun je bio topao i nije bilo za očekivati tako visoke nanose snega duž cele staze, na koje su naši alpinisti naišli.
Iako su članovi srpske grupe preduzimali sve propisane mere opreza, bilo je znakova da je rizično ići dalje. Razmišljalo se da se odustane ali kako je grupa, korak po korak, stigla do visine gde počinje klajmbing, penjače je dohvatio adrenalin i oni su se prikačili za feratu. To je specijalna, bezbednosna sajla koja vodi do vrha planine. Zakačena je klinovima za visoke stene. Takav sistem klinova zabijali su još italijanski vojnici u ratu protiv Austrijanaca, da bi lakše prelazili s planine na planinu.
Klajmbing penjači se osećaju sigurnim na planinama sa feratom. Problematične su samo one deonice gde je ferata iz nekog razloga prekinuta. Tada penjači moraju da se veru nekoliko metara bez sigurnosnog užeta, što ponekad uliva veliki strah. Upravo na takav slučaj naišla je srpska ekipa i to na veoma rizičnom mestu, koje je imalo oštar nagib, nanose snega i samo jednu „terasu“ na koju je čovek mogao da stane sa obe noge.
Da bi drugima ostavio sigurno mesto na tom parčetu snega, Aleksa je požurio da se popne do sledećeg klina na ferati i tako premosti deo sajle koji je bio ispod leda, u dužini od 12 metara. Iako je viknuo da niko ne ide za njim, njegovim stopama pošli su Aleksandar (Aca) i Maja, par koji je zajednički planinario.

Grupa srpskih alpinista pre uspona na feratu

Gorski zmaj

„Svako je tu bio zato što je morao da bude“, priča sa tragom duboke tuge u glasu Dejan Ševković, budući da su u provaliju, za Aleksom, pali još Aca i Maja, i da je Aca tada izgubio život. Dejan ga je oživljavao ali bezuspešno, za njega nije bilo spasa. Za Aleksu i Maju, jeste.
Aleksa, kome je Dejan održao život na tankom koncu do dolaska helikoptera i italijanske spasilačke službe, danas kaže: „Našao sam u Julijskim Alpima brata“. U knjizi „Ohridski prolog“ episkopa Nikolaja, koju je darovao čoveku koji mu je spasio život, napisao je posvetu: „Ova knjiga niti bilo šta drugo nije ono sa čim se moja obaveza prema tebi završava. Uvek sam tu za tebe, u volji i nevolji, gorski zmaju, Deki Ševkoviću.“ Na Mratindan 2016, večno zahvalni Aleksa.

Poslednja misao

Aleksa Popadić je rođen 17. februara 1983. u Prijepolju. Stasavao je kao najmlađe dete sa dve starije sestre, ispoljivši rano nemiran duh i žeđ za putovanjem i avanturom. To će ga pratiti celog života i dovesti do kobne situacije na planini Monte Kanin u Italiji, kada je lebdeo između života i smrti.
Dok je bio osnovac u Prijepolju i kao svi drugi dečaci, voleo više loptu i karate nego knjigu, bilo je neobično što je s radošću pohađao časove veronauke. Iz tog vremena mu se urezala rečenica: „Kad je muka, prvo se iz srca pomoli Presvetoj Bogorodici Mariji. Koga će Isus poslušati, ako neće svoju Majku?“.
Molitva Bogorodici bila je poslednja misao koje se Aleksa seća, pre nego što je poleteo u ponor. Kada je shvatio da je napravio pogrešnu procenu i da se snežno tle kao u horor filmovima izmiče ispod njega, iz srca se pomolio Bogorodici da ga spasi u ovom ili onom životu.

Borba za dah

Aleksi je ime Hristove majke prvo prošlo kroz glavu i kada se probudio posle anestezije. „Bogorodica me je spasila“, pomislio je, spazivši pločicu na belom mantilu čoveka kraj sebe. „Imao sam sužen vidik ali sam shvatio da sam u bolnici“, priča on. Na pločici je pisalo Santa Maria (Bogorodica Marija) della Misericordia, kako se zvala Univerzitetska bolnica u Udinama.
On tada nije znao da ga je sreća dovela u ultramoderni bolnički kompleks sa 20 zgrada povezanih podzemnim hodnikom, sa bolesničkim krevetima na daljinski upravljač i najljubaznijim medicinskim osobljem na svetu, koje se obraća pacijentu sa poštovanjem i verom u ozdravljenje. Ukratko, posle horora bila je to naučna fantastika.
„Kraj mene je bio jedan lekar koji mi je govorio na engleskom da sam dobro, da sam pao sa velike visine…“, seća se alpinista Popadić, „Ja sam ga pitao: Can I walk? Nije me čuo ali mi je pročitao sa usana pitanje. Odgovorio mi je: Yes. I ja sam se tu umirio: moći ću da hodam! Super! Idemo dalje! Prvih sedam dana proteklo je u borbi za život. Nisam mogao da dišem. Zbog povrede kičmenog stuba gušio sam se u sekretu, koji nisam mogao da iskašljem. Najvažnije mi je bilo da se izborim za dah“.

Plazma kao znak prepoznavanja

Posle dve nedelje u Udinama, Aleksa je sa intenzivne nege prebačen na odeljenje kardiohirurgije. Pošto je njegova sestra Snežana već bila tamo sa svojim suprugom, oni su ostavili Aleksi na polici kutiju plazme. Po njihovom odlasku, u sobu ulazi žena koja radi u bolnici. Videvši plazmu, prilazi mu i pita na srpskom: „Odakle ova plazma ovde? Jesi li ti sa mog govornog područja?“. I tako se rodilo prijateljstvo između Alekse i Zorice Bojović, što će povređenom planinaru biti od velike pomoći.

Debora, Zorica, Mira i Dejan u poseti kod Alekse (slika gore levo) i Aleksa tokom lečenja u bolnici u Udinama

Klinički izveštaj

Samo u takvom „spejs-šatlu od bolnice“, Aleksa je imao šanse da preživi. Doduše, statistički zanemarljive. Hirurg koji ga je devet sati operisao kada je dopremljen helikopterom u bolnicu, sa temperaturom tela od 20oC (što je po medicinskim knjigama ravno smrti), do suza se obradovao kada ga je ujutru našao živog. Naš alpinista je bio fizički jak i imao je snažnu volju za životom, ali njegove povrede bile su za Ginisovu knjigu rekorda.
U kliničkom izveštaju bolnice u Udinama spisku Aleksinih muka nema kraja: posttraumatski srčani zastoji, reanimacije, povratak spontane cirkulacije nakon 5 minuta (još jedan medicinski fenomen!), 11 polomljenih rebara od kojih su tri probila plućno krilo, povrede vilice i lobanje, prelomi nosnih kostiju, prelom pršljena, prelom grudne kosti, složeni prelom desne lopatice, prelom ruku i zglobova obe šake, trauma levog kolena sa otvorenim prelomom butne kosti, naprsnuće desnog lakta…
Aleksa Popadić je imao nekoliko operacija. U prvoj su ga drenirali i stavljali mu disaljke u pluća, u drugoj su mu devet sati operisali nogu, u trećoj obe šake… Zanimljivo je da ga ni jednog trena nisu stavljali u gips. Ogromnu ranu na butini previjali su svaki dan. Zatvorila se četiri meseca posle povrede.
Konzul Steva Janković, kome se nikad ne možemo odužiti za sve dobro što nam je učinio, rekao nam je da su svi bili u šoku kako se Aleksa brzo i lako oporavljao“, priča Aleksina sestra Snežana, koja ga je prva od rodbine posetila u Udinama. „Kada je moj brat prvi put stao na hodalicu, sve medicinske sestre i doktori sa odeljenja izašli su da mu plješću.“

Srbi iz Udina

Aleksi su, prilikom tromesečnog ležanja u bolnici u Italiji, veliku pomoć pružili naši ljudi iz Udina, Zorica Bojović koja je radila u bolnici i Srbi iz Udruženja „Nikola Tesla“. Oni su ga posećivali redovno i donosili mu vodu, voće, hranu, knjige… „Kada si u stranoj zemlji bolestan i prikovan za krevet, znači ti najviše da sa nekim razgovaraš na svom jeziku“, priča Aleksa, koji je danas zdrav, prav i srećniji nego ikad. „Izdvojio bih, pored Zorice, Dejana, Miru i Devicu Ljuškić i Miladinku Matarugić. Takođe bih pohvalio brigu i staranje italijanskog osoblja bolnice u Udinama, naročito medicinsku tehničarku Deboru i fizioterapeuta Pjetra, koji su me posećivali van svog radnog vremena.

Ja ne idem dalje

Aleksa o nemilom događaju na planini Monte Kanin priča: „Bila su dva pada pre našeg, dvoje ljudi se skotrljalo na glečeru, ali bez težih posledica. Jednog trenutka spazili smo stranca u suprotnom smeru, koji nas je upozorio da ne idemo dalje, da je gore suviše klizavo. Pričao je na lošem engleskom. Bio je sam, sa psom! Svi smo se čudili što bi on sam išao do vrha i nismo mu poverovali da je toliko loše od ferate naviše.
Kad smo stigli pred feratu, Dejan, ja, Aleksandar, Maja i Milena, stavili smo sigurnosne pojaseve i krenuli uvis. Pojas je, laički rečeno, vrsta gaća kroz koje se provuče uže, stavi se karabinjer i ti si tako siguran dok se vereš.
Prvo se popela Milena, pa sam se za njom popeo ja. Tu gde se ona popela i stala, tu je bio zaleđeni deo ferate, odnosno sajla je bila ispod leda. Trebalo je stići do sledećeg klina, bez sajle. Milena je donela odluku: „Ja ne idem dalje“. Dejan je odozdo viknuo: „Stani, sačekaj“.
Kad sam došao do mesta gde je ona stajala, video sam da je to mali prostor i da ima prostora za još dvoje-troje ljudi maksimalno, – nastavlja Aleksa. Za mnom su stigli Aleksandar i njegova devojka Maja. Nas četvoro smo se zbili na toj „terasi“. Iza nas je išao jedan dečko, Dušan. Gde ćemo stati, ako se budemo popeli svi? Učinilo mi se da do sledećeg klina ima oko pet metara, ali me je pod visokim nanosom snega procena zavarala. Zapravo je bilo 12 metara. Odlučio sam da dođem do tog klina i nastavim feratu. Tu je, međutim, bio nagib od 70 stepeni, daleko veći u odnosu na onaj pod kojim smo ranije išli.“

Klizavo i opasno

„Video sam da za mnom kreću Aca i Maja, iako sam im pre toga rekao: Ja ću pokušati da stignem do onog klina, vi me nemojte pratiti. Suviše je klizavo i opasno“, priča sa neskrivenim emocijama Aleksa. „Njih dvoje su bili vezani jedno za drugo, a zašto, ne znam? Ja ih nisam poznavao, mi smo se upoznali tek na tom putu. Oni su bili mladić i devojka, moguće da je on hteo da se ona oseća sigurnije uz njega.
Obično planinari ne idu jedan za drugim, ali oni su krenuli za mnom. Kad sam došao do klina i hteo da se uhvatim za karabinjer da ga prikačim na sajlu, poda mnom se ocrtalo veliko parče snega. Bilo je strašno. Gledam kako propadam, pokušavam da se uhvatim, ali mi se tle izmiče i ja na stomaku kližem dole, padam… Alpinistkinje Milena i Maja sećaju se kako sam viknuo: Čuvaj… padam… Usledilo je kotrljanje preko stena, tumbanje… Bolovi su bili neznatni jer je čovek u tom času otsečen od straha. Posle sam izgubio svest.“

Loša intuicija

Na pitanje da li je imao lošu intuiciju tog dana, Aleksa odgovara: „Bilo je možda par loših misli. Evo, ovo nikome nisam rekao. Godinama se penjem, bio sam na visokim vrhovima u Crnoj Gori, Sloveniji, Srbiji, ali recimo samo tada mi je prošlo kroz glavu nešto što sam davno čitao, kako se Alister Mek Krouli penjao u visoke snežne i stenovite planine jer je hteo da prkosi Bogu i prirodi. To je jedan od najčuvenijih svetskih okultista. O njemu sam čitao još dok sam išao u srednju školu. Posle sam se često pitao: Što je to meni prošlo kroz glavu?“.

Dejan Ševković je četiri godine član gorske službe spasavanja, a od 2000. godine planinari

Iz ugla spasioca

„Koliko god da se čovek priprema i uvežbava akcije, retko da može da se uvežba za ono što nam se na Monte Kaninu dogodilo“, priča Dejan Ševković, pomoćnik vodiča u toj akciji i spasilac. „To je mnogo realna, mnogo teška situacija gde čovek nema vremena da razmišlja. Mora u trenutku da odlučuje šta će da radi da bi nekome spasio život.

Pred feratu grupa planinara pošla je gore, ja sam ostao poslednji da pokupim opremu. Spakovao sam uže, stavio ranac i hteo da krenem dalje. Čuo sam ih gore kako napreduju, ali nisam mogao sve da ih vidim.
Odjednom sam začuo urlik, mislim da je pokojni Aleksandar viknuo: „Majo!“ Čuo sam još jedan-dva urlika. Usledio je tup, jak udarac koji je proizveo takvu buku da je zvučalo kao da klavir pada. Mislio sam da se odvalila stena sa feratom i da je krenula da udara u druge stene. Potom je to nešto počelo da se tumba.
Velika sreća po ostatak grupe je što njih troje nisu padali u liniji gde smo mi bili, nego malo desno. Kada alpinista čuje da neko pada, prvo i osnovno je da se prikloni uz stenu. Ja sam postupio upravo tako.
Sa moje desne strane video sam kako se stropoštavaju iza nekog grebena dvoje planinara zajedno i padaju u sneg. To je kao da bacite telo a izvadite kosti. Savijali su se kao da nemaju vrat, plećke, ruke, ništa… kao da su od gume.

Posle pada u sneg, nastavili su da se kotrljaju nizbrdo, sa kamenjem, stenama, velikim snežnim gromadama… Prošlo je par sekundi i na isto mesto gde su oni napravili rupu u snegu svojim padom, stropoštao se još jedan planinar, i nastavio da se kotrlja za njima. Prevrtali su se 200 metara niz lednik. To je stašno. Čovek gleda ali ne veruje svojim očima. Jednog trena odjednom je sve stalo. Video sam da su sve troje poluzatrpani u snegu i da se niko ne pomera.“

„Ja sam jedini bio obučen za spasavanje. Bilo bi mi lakše da je bio neko od mojih kolega sa mnom“, priča Dejan

Stravičan prizor

„Znao sam šta me čeka. Katastrofa“, nastavlja Dejan. „Nisam znao koga ću da nađem, ali nije ni bitno, ljudi su pali, mora da im se pomogne. Prvo sam mislio da se okrenem prema padini i da idem unazad, ali video sam da za to nema vremena. Jeste to bilo rizično ali seo sam na zadnjicu sa rancem i krenuo da se kližem prema njima.
Prvi koga sam zatekao, ispostaviće se da je to bio Aleksa (što tada nisam znao), imao je otvoren prelom i ogromnu ranu na levoj butnoj kosti. Noga mu je bila gola, bez nogavice. On ima danas ožiljak dugačak 40 cm ali ja garantujem da mu je rana tada bila dugačka 70 a široka možda 15 cm. Bukvalno je čovek bio otvoren do koske.
Okrenuo sam se i viknuo ljudima gore: Silazite što pre. Treba nam telefon i treba nam helikopter. Jelena, vodič, se oglasila: Evo, ja silazim.
Prešao sam na pružanje prve pomoći. Aleksa je ležao na leđima. Bio je u nesvesti, krkljao je na nos, na usta, gušio se… Pogledao sam drugog unesrećenog, prepoznao sam pokojnog Aleksandra Džavovića, mog druga, lice mu je bilo plavo. Video sam da je mrtav, pipao sam mu puls, nije ga bilo. Pokušao sam sa oživljavanjem, ali nije vredelo. Treća osoba je bila ispod Ace, skroz je bila zamotana u sneg… Nisam smeo da je povučem, nisam znao koje povrede ima. Odjednom je ta osoba počela da vrišti! Ja sam shvatio da je povređena osoba Maja ali da je dobro, čim mnogo vrišti.

Aleksa Popadić i Dejan Ševković

Kolegijalna pomoć

Aleksa još nije bio svestan, krkljao je i dahtao, disao ubrzano. Stigla je u pomoć Jelena. Iako je bila u velikom šoku, rekao sam joj da brzo spremi telefon. Pozvao sam dva puta i nije bilo dometa, treći put sam uhvatio signal. Okrenuo sam sekretara naše gorske službe, Vladimira Kaćurića, znao sam da je dežurni broj kod njega. Mi smo to kroz kurseve uvežbavali.
On je bio na motoru, video je moj poziv i pomislio: ’Ajde, da se javim. Inače, da se nije javio… On ima dosta zasluga za spašavanje povređenih. Čuo je urlike, čuo je da je katastrofa. Pitao me je gde se tačno nalazimo, da bi spasioci znali da nas nađu.
Meni su se ruke tresle, bilo mi je hladno, ponavljao sam da nam hitno treba helikopter jer su povrede velike. On je pozvao kolege iz Slovenije, oni su pozvali kolege iz Italije… Ne znam koliko je vremena prošlo, tu je 15 sekundi kao godina, Vladimir me je pozvao i rekao: Ne brini, prosledio sam poziv, neko će uskoro da krene.
Došao sam do Alekse i previo ga sa šest velikih zavoja koje smo imali u prvoj pomoći. Pomogla mi je umnogome Jelena, koja je držala Aleksi nogu. On se u taj čas probudio, buncao je, znao je gde je i nije znao, govorio je: Što sam ovde? Šta mi radiš? Ostavi me. To je šok, to niti može da se opiše, niti da se prepriča.
Bio sam svestan da će Aleksa pre da iskrvari, što se više bude budio iz nesvesti. Gurao sam gazu, tamponirao ranu, ali da budem precizan, mogao sam svoju jaknu da urolam i spustim u nju, ne bi pomoglo. Na kraju sam skinuo svoju jaknu i njome obmotao Aleksi nogu. Utoplili smo i Maju da ne bi nastradala od smrzavanja.“
Italijani su došli za 20 minuta od telefonskog poziva. U momentu kad se čuo helikopter, Aleksa je pitao: Da li ću preživeti? – Preživećeš, smiri se, tešio ga je Dejan.
Spasioci su se spustili sajlom, pitali koliko planinara ima i onda preuzeli celu situaciju. „Njihova obučenost je bila na vrlo visokom nivou, to se ne viđa često“, priča Dejan. „Ljudi su maksimalno tačni i precizni, hladne glave su radili. Mi smo ih, u strahu, malo požurivali. Nisu nam dozvoljavali da se mešamo.“
Došao je još jedan helikopter i još spasilaca sa nosilima. Aleksu su oživljavali. Njemu je pet puta stalo srce. Na planini četiri puta i jednom u bolnici. Na kraju smo svi evakuisani sa planine i prebačeni na sigurno. Maja je imala polomljenu ruku i otišla je u lokalnu bolnicu u Tolmeco a Aleksu su odvezli direktno helikopterom u Udine. Kad je sve prošlo, došla su dvojica spasilaca po mene i odveli me na piće u jedan kafe kod našeg hostela.
Pružili su mi ruku i rekli: „Što se tebe tiče, sve je bilo maksimalno korektno. Samo bilo bi bolje da je bio neko da ti pomogne“. I naš konzul u Italiji, Steva Janković, odradio je odlično svoj posao. Kao da nam je bio član porodice, nije se odvajao od nas, sve nam je obezbedio. Ipak, meni su od te nesreće ostale posledice, imaću ih uvek, od tih zvukova i vibracija. Nisam mogao tri dana da operem ruke, u nosu mi je stalno bio miris krvi.“

Srećan kraj

Povređeni Aleksa Popadić se posle tri meseca u Udinama i dva meseca rehabilitacije u Beogradu, vratio na posao i čak je nastavio da trenira karate. Prema izjavi Dejana Ševkovića, Aleksu je, osim Božije pomoći, na Monte Kaninu spasilo i to što je pre pada intenzivno trenirao karate. Njegovo telo je bilo uvežbano i naviknuto da prima udarce.
Jedno od čuda bilo je i to što je Aleksino lečenje u Udinama regulisano Konvencijom o osiguranju nesrećnih slučajeva između Srbije i Italije. Konvencija je doneta 1958. godine, u doba Jugoslavije, i još uvek je za Srbiju i Italiju na snazi. Takođe, samo u toj regiji se ne plaća podizanje helikoptera. Kada spasilačke ekipe krenu po nastradale alpiniste, troškove preuzima regija.
Aleksa danas više ne izaziva sudbinu i kaže: „Sada volim jednostavne stvari, da čitam knjige, gledam filmove, šetam… Nemam potrebu da skitam, putujem, planinarim… a opet život volim još mnogo više nego pre“.
Možete ga sresti u nekoj od romantičnih šetnji Beogradom, ruku pod ruku sa devojkom Vericom, koju je upoznao na rehabilitaciji u Sokobanjskoj. „Ona se bavila paraglajdingom dugo vremena i pala je na Zlatiboru 28. maja 2016. godine sa 20 metara visine. Imala je prelome kičmenih pršljenova, operisala se i sada je dobro“, priča Aleksa.
Oboje su prošli nesvakidašnje iskustvo, koje, nema sumnje, može do kraja da razume samo onaj ko ga je osetio na svojoj koži. Neka ovo bude pouka drugima da nije strašno pasti. Mnogo važnije je kako će čovek da se digne i nastavi da živi posle pada.

Branislava Mićić
Branislava Mićić

Branislava Mićić je više od četvrt veka glavni urednik ilustrovanih izdanja posvećenih „malim stvarima koje život znače“. Zanat je pekla u „Turističkoj štampi“, da bi se 2002. potpisala iza prvog srpskog licencnog nedeljnika za žene „Lisa“. Prelaskom u novinsku kuću „Color Press“ pokreće izdanje „Tina“. Godine 2009. osniva „Ona Magazin“, koji izlazi bez prekida do danas.

Trenutno nema komentara

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena